Pogrešan izbor

Sreten Ćirković

Pogrešan izbor

(Апологија једног бандита)

„Vozio sam motore brzo, ludački brzo. Ali ne zato što sam lud.“

Prva rečenica knjige

Autobiografska ispovest čoveka poznatog kao Pink Panter. Napisana u zatvorskoj ćeliji i iznošena na slobodu, nekoliko strana odjednom.

Dostava uključena u cenu. Stiže za 2–4 radna dana.

Ni negativac, ni heroj.

Pogrešan izbor je autobiografska ispovest čoveka poznatog kao Pink Panter. Iz ličnog iskustva govori o kriminalu, adrenalinu, slobodi, porodici, veri i posledicama sopstvenih odluka.

Autor sebe ne predstavlja ni kao klasičnog negativca ni kao heroja, već kao čoveka punog kontradikcija: inteligentnog, načitanog i duhovitog, ali i nekoga ko je birao put koji ga je na kraju odveo u zatvor. Kroz anegdote iz života i osvrte na društvo pokušava da objasni kako čovek opravdava svoje postupke i kako se granica između ispravnog i pogrešnog zamagljuje kada sebi pronađemo dovoljno dobro opravdanje.

Knjiga se stalno vraća istom pitanju: koliko nas određuju naši izbori, a koliko slučajnost, okolnosti i trenutak u kojem odlučimo da skrenemo sa svog puta.

„Jeste bandit sa izvesnom dozom „prefinjenosti“, ali je i čovek kodeksa u potpunosti svestan svojih pogrešnih izbora.“

Nenad Simić, iz predgovora

Na važnim životnim raskrsnicama nema putokaza.

Iz epiloga

Na naslovnoj strani putokaz ima pet tabli. Izaberite jednu i pročitajte kuda je autora odvela.

Lak put

„Tad nisi znao da prečice vode na stranputice.“

Stari monah, Prolog

Novac

„Dijamanti su večni, ali ipak vam za dobar i osmišljen život nisu neophodni.“

Srećko, kako ga citira Nenad Simić u predgovoru

Moć

„Čovek nikada ne treba da uradi sve što može ako to nije u redu.“

Očeva lekcija, drugi deo knjige

Poštenje

„Avanturista i večiti zavisnik od adrenalina napravili su od njega poštenog pljačkaša.“

Nenad Simić, predgovor

Sloboda

„Tako smo krenuli na put koji je trebalo da traje petnaestak dana, a za mene je potrajao trideset osam meseci.“

Ženeva, 2013.

Čovek koga Interpol ubraja u Pink Pantere citira Pekića, Prevera, Tina Ujevića i Jevanđelje po Jovanu. Motorom od hiljadu kubika vozi i po 300 na sat, a cilj mu je manastir.

Saga o bolu i rokenrolu

Autor upozorava da će priča ići anahrono. Ovde su epizode složene redom kojim su se desile.

  1. Ibarska magistralaProlog

    Motor, manastir i oštrica brijača

    Rano ujutru u dvorištu se greje „zver od hiljadu kubika“. Na karti Srbije bira manastir i do njega vozi ludačkom brzinom. Na porti, sa kacigom pod glavom, pita se zašto ga nešto tera da živi na oštrici brijača.

  2. ValjevoSedamdesete

    Duet sa Zdravkom Čolićem

    Dečak iz Mionice na bini Doma JNA peva „Jednu zimu s Kristinom“ sa najvećom zvezdom jugoslovenske muzike. Otac, oficir kod koga Čola služi vojsku, odbija da mu to „sredi“: prvo neka Čola čuje kako mali peva.

  3. Valjevo, trafikaPočetak osamdesetih

    Beogradsko Mangupsko Vozilo

    Ocu kupuje nedeljne novine, a sebi čita crnu hroniku. Jedno ime se stalno vraća: Dušan Prelević Prele. Kada Prele u intervjuu kaže da BMW znači „Beogradsko Mangupsko Vozilo“, počinje doživotna veza sa bavarskom mašinom.

  4. Ženeva, Champ-Dollon2002.

    Telefon u gitari

    Prvi jul, pola osam ujutru: hapšenje. Cimer D., zemunski mangup, godinama krije telefon u akustičnoj Gibson gitari, i preko njega se organizuje pokušaj bekstva. Godinama kasnije Vladi Georgievu objašnjava da su D. i on „studirali zajedno“.

  5. Beograd, ulica 27. martaKraj leta 2007.

    U rikverc, po pljusku

    Oko ponoći, provala oblaka. Čovek duge kose vozi bicikl bez svetla i mnogo liči na Dada Topića. Autor ubacuje u rikverc i vozi unazad pored njega, sa otvorenim prozorom, dok razgovaraju.

  6. KopenhagenLeto 2008.

    Šizofrenija po udžbeniku

    Posle propale pljačke juvelirnice glumi paranoidnu šizofreniju, tačno po „Kliničkoj neuropsihijatriji“ prof. dr Jovana Marića. Prolazi Roršahove mrlje i test sa slonom, a sa psihijatrije izlazi kroz prorez u žici, uz pomoć pokojnog druga Prote.

  7. Ženeva, Rue du Rhône2013.

    Laka radnja

    Poziv iz Švajcarske: „laka radnja“. Ocu, koji leži na VMA, obećava da se vraća za tri-četiri nedelje. Slede logističar msje Žak, švajcarske patrole tačne u minut i Eni, studentkinja istorije umetnosti. Oca više neće videti.

  8. Diseldorf2024.

    Rukopis iz ćelije

    Specijalno odeljenje, posebne mere, bez knjiga i bez poseta. Svakih nekoliko dana napisane strane nestaju iz ćelije i tajnim kanalima kreću put Beograda. Prve strane nastale su još 2021, u beogradskoj „Specijali“.

U ovoj knjizi naići ćete i na Zdravka Čolića, Vladu Georgieva, Acu Lukasa, Modelsice, Dadu Topića…

Zaviri u knjigu

Predgovor, prolog i početak prvog dela, onako kako stoje u knjizi.

Prolog

Vozio sam motore brzo, ludački brzo. Ali ne zato što sam lud. U tim momentima, pogotovo onim koji su bili na ivici smrti (kada vozite motor brzinom 200–300 km/h, teško da biste preživeli sudar), osetio bih da pripadam, ne samo ovoj zemlji i trenutku vremena u kojem sam, već da sam deo kosmosa, večnosti, univerzuma. Sličnu percepciju doživeo bih i u crkvi i na samo još jednom mestu. Na sva tri mesta čoveka zapljuskuju erosna energija i uznosi i povezuje se sa svemirom. Tako je bar kod mene. Jedina razlika bila bi u tome što na motoru kroz krv šiklja adrenalin izmešan sa serotoninom, a u crkvi doživljavaš spokoj, milinu i mir. Na onom trećem mestu sve je izmešano i ulepljeno zajedno.

Poruči knjigu

Prvo izdanje, tiraž 1.000 primeraka. Cene su konačne, dostava je uključena.

Valuta

Štampano izdanje

1.690 RSD

Meki povez, 270 strana. Ograničen broj primeraka potpisao je autor; šaljemo ih bez doplate dok traju zalihe.

  • Dostava uključena. Stiže za 2–4 radna dana.
  • Šaljemo iz Srbije.
  • Može i pouzećem.

Potpisanih primeraka na stanju: 100

E-knjiga

990 RSD

PDF i ePub za telefon, tablet, Kindle i računar.

  • Link za preuzimanje stiže na email odmah posle plaćanja.
  • Isti tekst kao u štampanom izdanju.

Karticom plaćate preko Stripe-a. Podatke o kartici ne vidimo i ne čuvamo.

Vaša zemlja nije na listi? Pišite nam na info@pogresanizbor.com.

Sreten Ćirković

Sreten Ćirković na gradskom trgu, sa golubovima koji mu sleću na ruke.

Rođen 1969. u Mionici, odrastao u Valjevu. Krajem osamdesetih trenira na beogradskom Crvenom krstu, u starom Radničkom. Interpolovo specijalno odeljenje vodi ga kao poznatog člana „nepostojeće, a tako efektne“ bande Pink Panter.

„Liberalno obrazovan, načitan i elokventan, svojim intelektom i logikom zapažanja mogao je da se ostvari na samim vrhovima poštenih građanskih karijera“, piše o njemu Nenad Simić.

Pogrešan izbor pisao je u zatvoru, u Beogradu i Diseldorfu.

Kolofon

Izdavač
Ostan, Mionica
Urednik
Milan Lazović
Lektor
Marija Vasiljević
Ilustracija
ideja Nikolas Ćirković, realizacija Florian Krevet
Pomoć pri sređivanju teksta
Danijela Petrović
Štampa
Valjevo Print, Valjevo
Obim
270 strana, 20 cm
Tiraž
1.000
Godina
2026

Pitanja

Kada stiže knjiga?

Srbija: 2–4 radna dana. Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Severna Makedonija: 4–10 radnih dana. Hrvatska, Slovenija i ostale zemlje EU: 3–10 radnih dana, šaljemo iz EU, bez carine. Švajcarska, Norveška, Island, Lihtenštajn i Ujedinjeno Kraljevstvo: 4–10 radnih dana.

Kako mogu da platim?

Karticom (Visa, Mastercard, Maestro), preko Apple Pay ili Google Pay, a kada plaćate u evrima ili francima i preko PayPal-a. Plaćanje ide preko Stripe-a. Za dostavu u Srbiju možete platiti i pouzećem, kuriru pri preuzimanju.

Da li je dostava uključena u cenu?

Jeste. Cena koju vidite je konačna. Za zemlje Evropske unije šaljemo sa zaliha u EU, pa nema carine ni naknade pri preuzimanju.

Šta dobijam kada kupim e-knjigu?

Odmah posle plaćanja na email stiže link za preuzimanje u dva formata, PDF i ePub. Link važi 30 dana i dozvoljava do 5 preuzimanja.

Mogu li da je čitam na Kindle-u?

Možete. Pošaljite ePub fajl na svoj Kindle preko Amazonove usluge Send to Kindle i knjiga će se pojaviti u biblioteci.

Da li su primerci zaista potpisani?

Jesu. Ograničen broj primeraka potpisao je autor. Dok traju zalihe, štampano izdanje šaljemo potpisano, bez doplate. Koliko ih je ostalo, vidite pri poručivanju.

Na kom jeziku je knjiga?

Na srpskom, latinicom. O prevodima razmišljamo; ostavite email ispod i javićemo vam kada prevod izađe.

Mogu li da vratim knjigu?

Štampano izdanje možete vratiti u roku od 14 dana od prijema. E-knjiga se ne može vratiti kada se jednom preuzme. Sve je opisano u uslovima kupovine.

Kome da se obratim?

Pišite nam na info@pogresanizbor.com.

Nirnberg, mart 2026. Završna reč pred sudom:

Da li se kajem? Ne, ne kajem se – ja sam se pokajao.

Jezikom pravopisa moglo bi se reći da je kajanje zarez, a pokajanje tačka

Iz epiloga
1.690 RSD

Predgovor

Život kao klatno smrti

Sretenu Ćirkoviću Srećku pripada zaluga što je tokom godina svog slobodarskog života uspeo da na nesvakidašnji način „približi“ jedan velegrad i jednu varoš – Beograd i Mionicu. Put između njih, koji iznosi „tričavih“ devedeset kilometara, prešao je „punim gasom“ za trideset i tri minuta pred nekolicinom začuđenih svedoka. Izazivač sudbine i večiti tragač su se udružili, a hazarder u duši i zavisnik od adrenalina su bar na kratko dobili svoje smirenje.

Autora knjige koja se nalazi pred Vama, čitaocima različitih društvenih statusa, kulturoloških interesovanja i životnih opredeljenja, upoznao sam krajem osamdesetih godina proteklog veka. Od toga pa do danas prošle su skoro četiri decenije. Na kolektivnom i individualnom nivou egzistiranja ovo vreme je određeno različitim događajima, od kojih bi se poneki mogli smatrati i svojevrsnim „isečcima naše stvarnosti“.

Dinamični događaji koji na različite načine oblikuju i kreiraju karaktere pojedinaca skoro uvek bude pažnju okoline. Takav je slučaj i sa autorom knjige, poznatim Pink Panterom, koji nam iz ozloglašenog i strogo čuvanog zatvora saopštava deo svoje turbulentne životne ispovesti. Na iskren i neposredan način on nas upoznaje sa svojom prirodom koja nikada ne miruje, sa svim zapljuskujućim „talasima i burama“ kao i sa svim svojim pogrešnim izborima. Stojeći na vetrometinama događaja i na temeljima svojih uverenja, ne libeći se i ne izmičuči pred sudom javnosti, on nam prezentuje priču o preživljenim ožiljcima i opomenama. Uprkos zatvorskim rešetkama i pogrešnim izborima koji su ga zapravo tu i doveli, on nepokolebljivo kliče u slavu života.

Sa Srećkom Ćirkovićem upoznao sam se na beogradskom Crvenom krstu, gde je povremeno svraćao u S. D. Radnički. U istoriji i hronologiji sportskih zbivanja Radnički na Krstu oduvek je važio za mesto tradicije, poznato po izuzetnoj sportskoj eliti. Budući da je predstavljao „srce“ Crvenog krsta, u njegovoj su se blizini često skupljali i svoju snagu odmeravali momci „tvrdih pesnica“. Tokom tog vremena Srećka su privlačili različiti treninzi borilačkog i kondicionog sadržaja i ta sklonost se zadržala do današnjih dana. Ponekad je navraćao samo da oseti onaj prepoznatljivi miris i znoj koji se decenijama upijao u zidove „starog Radničkog“, ili da se sretne sa nekim od brojnih poznanika. Kako je uvek bio u žurbi i stalnoj akciji, nakon toga bi se izgubio u samo njemu znanom pravcu.

U godinama koje su usledile povremeno smo se viđali, najčešće u društvu naših zajedničkih prijatelja. Naravno, bilo je i odvojenih trenutaka gde bismo nasamo popričali, što je ponekad znalo da traje satima, jer je njegov duh oduvek bio višedimenzionalan i radoznao. Prelazili smo sa teme na temu, a razgovore bi uglavnom završavali ponekim kondicionim ili borilačkim treningom.

Jasno je da je Srećkova ličnost spoj neobičnih krajnosti. Ima tu „svega i svačega“, međutim, iako se možda na prvi pogled može steći utisak prividne haotičnosti, istina je ipak drugačija. Sve je kod njega uredno složeno, kao po folderima, čak i više od očekivanog. Liberalno obrazovan, načitan i elokventan, svojim intelektom i logikom zapažanja mogao je da se ostvari na samim vrhovima poštenih građanskih karijera. Međutim, avanturista i večiti zavisnik od adrenalina napravili su od njega poštenog pljačkaša, koji i sada zbog svojih krimogenih aktivnosti izdržava terete višegodišnje robije. „Dijamanti su večni“, poručuje Srećko, poput naziva kultnog filma sa Seanom Conerryjem, „ali ipak vam za dobar i osmišljen život nisu neophodni“. Sada, u godinama iskustva tako poručuje, ali sasvim je sigurno da nije tako oduvek mislio. Kao mlad jurio je svoj „poziv“ svuda po svetu i dokazivao se svojim „umećem“ pljačkajući po velikim svetskim metropolama. Ili je možda taj „poziv“ jurio njega i na kraju ga sustigao. Ko je koga u stvari tu izabrao? Šta je starije kokoška ili jaje?

Bilo kako bilo, ponekad se čoveku ukazuju ukrštene staze koje ga tegobno vuku čas s jedne, a čas sa druge strane, a ono s čime se tamo susreće su kao po nepisanom pravilu različiti oblici dobra i zla koji zajedno trče. Poneki na tim stazama borave samo misaono, dok su neki prisutni i sa konkretnim delima. Čovek se poput iznemogle skitnice može rukovoditi odabirom pogrešnih izbora plaćajući za to svakim korakom visoku cenu.

Kao internacionalni pljačkaš i lovac na dijamante, slojevit i kompleksan kao ličnost, Srećko se provlačio između „dobra i zla“ čineći i ono što treba i ono što ne treba.

Mnogi „od onih časnih“ koji se diče poštenjem i svojim funkcijama zarad interesa bi „zabili nož u leđa“ prijateljima i svojim bližnjima. S druge strane, Srećko bi u trenu dao „ruke i noge“ za svoje prijatelje, a verovatno u određenim situacijama čak i za one koje uopšte ne poznaje. Ima li veće žrtve i veće vrednosti od ove? E to je zapravo on, u celovitoj kompleksnosti sopstvenog bića, i to je osnovni razlog što pišem ove redove namenjene njemu. Jeste bandit sa izvesnom dozom „prefinjenosti“, ali je i čovek kodeksa u potpunosti svestan svojih pogrešnih izbora.

Nenad Simić

autor knjiga: „Samuraji – Odjeci ratničkog sna“ i „Duhovi srbalja“

nosilac visokog majstorskog zvanja u karateu – 7. dan

Svaka sličnost sa stvarnim događajima namerna je. Svaka sličnost sa licima iz stvarnog života uglavnom je slučajna. Sem u slučaju autora.

Ako bi ovaj tekst samo za jednog mladog čoveka bio njegov „put za Damask“, onda nije uzalud napisan.

Prolog

Vozio sam motore brzo, ludački brzo. Ali ne zato što sam lud. U tim momentima, pogotovo onim koji su bili na ivici smrti (kada vozite motor brzinom 200–300 km/h, teško da biste preživeli sudar), osetio bih da pripadam, ne samo ovoj zemlji i trenutku vremena u kojem sam, već da sam deo kosmosa, večnosti, univerzuma. Sličnu percepciju doživeo bih i u crkvi i na samo još jednom mestu. Na sva tri mesta čoveka zapljuskuju erosna energija i uznosi i povezuje se sa svemirom. Tako je bar kod mene. Jedina razlika bila bi u tome što na motoru kroz krv šiklja adrenalin izmešan sa serotoninom, a u crkvi doživljavaš spokoj, milinu i mir. Na onom trećem mestu sve je izmešano i ulepljeno zajedno.

Mogu reći da sam bio zavistan od takve energije. Morao sam uzeti svoju dozu. I to sam radio često spajajući motor i crkvu, a ponekad i ono treće. Ustajao bih rano ujutru, oblačio opremu za vožnju u svom fazonu i, dok se napolju greje zver od hiljadu kubika i od nekih 170–180 konja, tražio bih na karti Srbije manastir ili crkvu prema kojoj ću se uputiti tog jutra. Mašina u dvorištu prede dostižući radnu temperaturu, a ja stavljam pojas, biram kacigu i jaknu i molim se Bogu Gospodu da me sačuva od velikih iskušenja tog dana. Sledi vratolomna vožnja (o, koliko sam motora izlomio, samo da znate) do određene crkve ili manastira (nekada udaljenim i po 200–300 km) koje neću opisivati. A kad dođem, budem toliko iscrpljen da jedva skinem kacigu pre nego što sednem, ili čak legnem, na travu porte. Tada me stigne i oblije energija mesta na kojem pomalo vlada sila Svetog Duha, pa doživim obično drvo ili parče neba veličanstveno i postanem duboko povezan sa prirodom. U tom spokoju po mojoj glavi počinju da lutaju pitanja. Zašto mene koji uživam u milini izazvanoj pogledom na svetinju pred kojom se nalazim i upijam Božju blagodat kroz vedro nebo, lepotu svakog livadskog cveta, cvrkut štiglića, dodir obične trave na kojoj ležim sa kacigom pod glavom; dakle, zašto mene nešto (ili neko?) tera da živim život na oštrici brijača? Zašto me privlači ganjanje ovog motora brzinom 200–300 km na sat po Ibarskoj, i ganjanje sa milicijom po divljem zapadu. Možda najbolji odgovor dao mi je jedan stariji monah. Posle mog monologa o životu koji je u raskoraku sa onim što sam hteo živeti, ovako mi je rekao: „Po svetlom si ti putu hodio, jasnom i čistom, punom Sunca. Išao si ka svom cilju, da kažemo da je to jedna palata na brdu, doduše malo podalekom, ali dostižnom. Ti si hodio, svetlo te vodilo, znao si gde ideš. Međutim, video si i neku gustu šumu koja je mimo puta. Ti, pametan kakav vidim da jesi (i danas se pitam beše li to sarkazam), izračuna da ćeš njome stići mnogo brže do palate. Videlo se da je to moguća prečica. Tad nisi znao da prečice vode na stranputice. Mogao si brzo da se opasuljiš. Dakle, uđe ti u šumu. Na početku bi ti prijatno i lepo. Hladovina, a nema puno mraka. Tu i tamo prhne neka ptičica, protrči sitno zverče, blizu žubori i neki potok… ma idila. I ti sve dublje zalaziš. Ne primetiš da ’ladovina postaje tama, skoro pa mrak. One sitne dopadljive zverčice nestaše. Sad se oglašavaju vuci, medvedi se čuju i riču divlje svinje. Beži nazad! Beži nazad dok se još nazire ono svetlo i dok još možeš da se vratiš na put. Tako bih ti rekao da sam bio tu. Al’ nisam. A ti, ti, ponesen taštinom, kažeš samome sebi – a, to ti samo misliš da je tako. U stvari zajah’o te lukavi rogonja, pa ti veze u uvo: ‚pametan sam, hrabar sam, umem da se snađem, naći ću ja stazu ovde, nisam lud!‘ I, prevari te, crni sine! Ne pomišljaš da se vratiš na svetlo dok još vidiš. Al’ ne pomišljaš ni da ćeš po mraku da se batrgaš, da u toj šumi možeš da natrčiš na divlje zveri koje će da te rastrgnu ili na vrzinu, na jendek neki u kom obe noge mo’š da slomiš, pa da se tako slomljen vučeš po mokroj travurini, u živo blato da upadneš i na kraju u očaju koji će te snaći, i dušu da izgubiš. A trebao si se samo okrenuti i vratiti na svetlo.

Jer je jedan put, istina i život, a to je ono svetlo:

‚Svetlost svetli u tami i tama se ne obuze!‘ (Jovan, 1.5)

Jel tako rođeni, zar to ne bi bilo lakše?“

Pred vama je deo priče iz tame jedne „šume“.

Ova priča će ići anahrono jer to što sad čitate nije početak. Početak je napisan u takozvanoj Specijali – Okružnom zatvoru Suda za organizovani kriminal u Beogradu – tokom šest meseci koje sam tamo proveo zbog… videćete zbog čega. Na to parče mog života naići ćete kasnije, a sada ću vam ispričati šta se desilo 2013. godine.

Pravi početak bi ova saga o bolu i rokenrolu, sreći i nesreći porodice, akcijama i atrakcijama moje malenkosti – koju, usput budi rečeno, njuške iz Interpolovog specijalnog odeljenja za nepostojeću, a tako efektnu bandu Pink Panter tretiraju kao poznatu i zaje*anu – imala u 1993. godini. Ali ako bih krenuo od prapočetaka, ko zna u koji žanr bismo skliznuli, a nas zanima akcija. Zato pustite plejlistu Djanga Reinhardta i zavrtimo ciganski ringišpil mog sećanja u 2013. godinu.

I

2013.

U januaru mi pasoš oduzima smeće Z. T, koje vrši dužnost sudije na moju nesreću, mislim korumpiranog sudije u beogradskoj Palati pravde. To je jedan od njenih koraka napravljenih radi oslobađanja dede koji me zamalo ubio svojim prolaskom kroz crveno svetlo na beogradskoj aveniji. Život je izgubio moj suvozač na motoru.

U februaru mog dobrog, karakternog i pravednog oca, penzionisanog pukovnika JNA, smeštamo na VMA zbog one najgore dijagnoze.

Par dana posle toga dobijam poziv iz Švajcarske:

„Drug, ima ovde jedna laka radnja, čuke tri-četiri konja franaka, znam sve detalje. Dolaziš?“

„Naravno da dolazim!“

Pozdravljam se sa ocem uz obećanje da se brzo vraćam. Najdalje za tri ili četiri nedelje. Tako je trebalo biti po mom planu, ali nažalost nije bilo. Tada nisam ni slutio da oca vidim poslednji put.

Neverovatno je kako jedna mala grudva bačena na padinu kojom ste izvodili razne slalome i vratolomne spustove pokrene lavinu koja vam napravi dar-mar od života. Posle, neko se iskopa, a neko ostane tropa – zauvek. A i ako se izvučeš, uvek ostane ponešto zbog čega te savest grize kao Baskervilski pas, krvavo, do kraja života. Grudvu je ispustila moralna prostitutka gospođa Z. T. Pogađate, zbog oduzetog pasoša nisam stigao da odem i da se vratim na vreme. Kao za inat nisu radile one staze koje idu mimo zakona. Otac je preminuo, a ja nisam bio tu da obavim osnovnu dužnost prema svom roditelju.

Zbog nemanja pasoša nekoliko meseci kasnije privešće me policija u Bazelu da mi uzme otiske i tad… ali hajdemo pre svega na moj dolazak u Švicu, tačnije u Ženevu.

Prvo da razjasnimo kako se odvija situacija nakon što vam stigne „poslovna“ ponuda. Kao i svaka radna, vojna ili neka treća ozbiljna akcija i ova mora da ima strategiju i tačan plan kojim se stiže do cilja. Jedina razlika između, na primer, vojne i ove moje je u tome što ne stojim mirno pred nekim oficirom i iznosim mu detalje tog plana, nego sedim u bašti svog kafića, pijuckam burbon sa kolom i savetujem se sa drugom šta ćemo i kako ćemo.

Ovde je bilo nekoliko tih „kako?“: Kako ću da izađem iz zemlje? Ne zaboravite, nemam pasoš. Kako da uđem u EU? Kako, tj. kuda, iz EU u Švajcarsku? Kakav alat uzeti za drpisanje motora i auta potrebnih za šljaku? Ili koga naći da to obavi? Kakva dokumenta uzeti za kretanje kada tamo stignem? Da li nositi lažno oružje, kao i obično, ili pravo? Navodno, postojala je velika mogućnost konfrontacije sa murijom. Zatim stan, sredstva komunikacije, logistika… svuda po jedno – šta i kako?

Detalji o samom napadu na juvelirnicu donose se na licu mesta i prava su pesma u odnosu na prethodno navedene rutinske neophodnosti. Za razliku od njih, koje svako može da obavi, nju ne može da otpeva svako. Po njoj se vidi ko je Frank Sinatra, a ko žaba kreketuša. Sa Frenkijem si kod kuće, brojiš lovu, piješ šampanjac i razmišljaš kako da je potrošiš. A sa žapcem si u mračnom sivilu pritvora i razmišljaš šta da kažeš istražnom sudiji. Na licu mesta rešavaš sitne, a u stvari za uspeh najbitnije detalje koje ne vidimo svi isto. U tome je kvaka! Kada napasti, kuda doći, kojim putem otići, koju ulicu odabrati kao alternativni izlaz, gde ostaviti čist auto, šta kojim redom koristiti, gde ima kamera, gde nema, gde se presvući… gde, gde, gde?

E, ko dobro sagleda sva ta „gde“, taj da i dobar odgovor na zadatu temu, pa se rezultat broji u kešu. Ko ne da, obično bude u problemu. Znači nije sve u mu*ima, ima nešto i u talentu – pričam o centarforu, ostalima su dovoljna i mu*a. I u onom što je takođe veoma važno, u sreći. Ako taj dan kad si rešio da napadneš, Bog reši da nije s tobom, džaba ti sve. Neka ti je plan filigranski precizan i sto posto perfektan – DŽA-BA!

Čudi vas da se jedan bandit poziva na Božju pomoć? Priznajem, jeste pomalo kontradiktorno. Nameravaš da prekršiš jednu od Njegovih zapovesti, a ne samo da se nadaš da će da bude na tvojoj strani, nego ga prizivaš i u pomoć. Ali! Jeste li primetili da uvek postoji neko „ali“ koje nam dođe kao pojas za spasavanje? Pitate se „spasavanje čega“, pa kako čega – savesti! Držeći se tog „ali“ preplivamo sa obale grešnika na obalu pravednika modelirajući logiku situacije po mogućstvima sopstvene pameti. I vere.

Otkad smo se uspravili na dve noge i počeli da mislimo, uviđamo da stvari ne idu uvek onako kako mi hoćemo. Čak i kad sve uradimo apsolutno sigurno kako treba, može da se desi da ispadne kako ne treba. I tako smo u pomoć počeli da dozivamo bogove, sve dok nismo uzrasli do jednog Boga. Njemu se pomolimo sa istom usrdnošću i nadom u njegovu pomoć i kad se spremamo na mrska mu nedela i na bogougodna dela.

Kažete da nije tako? Dobro, jeste li zaboravili kad ste onomad posvedočili na sudu da kum Mile nije prošao kroz crveno kad ga je opalio onaj kamion? Jeste li zaboravili kako ste pre svedočenja u sebi zamolili Boga da se ne provali da lažete? Jeste li zaboravili? Niste. E pa, hvala lepo. A Bog kaže: „Ne svedoči lažno“. Jel ni to niste zaboravili? A ono kad vas je komšija Cole uhvatio u švaleraciji sa komšinicom Cicom? Jeste li zaboravili kako ste molili Boga da Cole ne kaže vašoj ženi? Niste? A jel kaže Bog: „Ne čini preljubu“? Kaže. A kad si drpio u prodavnici paklu marlbora? Doduše, jeste nekom ispala iz korpe kad si je stavio u džep, ali ipak je nisi platio. Jesi li to zaboravio? Ok, nisi. A jel kaže Bog: „Ne kradi“? Kaže. Zar mu se nisi obratio, kada si trebao proći pored one kapije što pišti, rečima: „Daj, Bože, da se ne osramotim, neću ovo uraditi nikad više.“ Jesi. Izvinite što pređoh na „ti“, ali sad biste se složili sa mnom da ipak tražimo njegovu pomoć u svemu. Hvala.

Znam vaše razloge za početno poricanje, čak ih i razumem. Kum Mile nije oštetio kamion i znali ste da ne terete vozača kamiona – rekli ste da je već bio u raskrsnici. Znam, znam, dali ste mu i neku lovu. A komšinicu Cicu ne biste ni takli, a kamo li na racku natakli da niste sa pajtosima popili sedam hladnih piva pred prodavnicom ispred zgrade. I baš tad je naišla ona, onako jedra i bujna, kupila sladoled, pozvala vas, sve kroz lizanje korneta, da joj popravite neki kurcšlus u stanu. I ništa ne bi bilo da joj u stanu ne iscuriše kapi sladoleda u dekolte. Tad vas je upitala, onako k*rvanjski: „Hoćeš da obrišeš, zauzete mi ruke?“ Šta da obrišeš, ti vidiš da te ona zove da je od kur*a zbrišeš. I bi tako. Samo, naiđe Cole, pa posle zoveš Boga u pomoć. I to za marlboro razumem. Nije bio u rafu, samo ste ga podigli. To, takoreći, i nije do vas. I Boga ste prizivali „tek onako“, da vas spase od sramote koja nije do vas.

U svačijem životu ima bezbroj takvih primera, samo su nam naši gresi u sopstvenim očima sitni, skoro nikakvi, pa nisu ni vredni pomena, ali zato tuđi… Podsetiću vas da Bog ne meri ljudskom merom. Greh je greh, ma koliko vam se činio sitnim uz rame je sa mojim. Tako da polažemo ista prava da tražimo njegovu pomoć pri našim brljotinama. Iskustvo, ne nužno naše lično, pokazalo nam je da Bog može sve, a i mi možemo ponešto uz njegovu pomoć. Ali! Ako on nije na našoj strani, džaba nam sve, sve je uzalud. Zato bih ga ja pre svakog rokenrola (tako doživljavam i tako zovem naše avanture) zamolio da bude sa mnom. I bio je. Do 2002. godine non-stop, a od 2013. samo na šljaci. Posle je sve na razne volšebne načine odlazilo u pi*ku materinu. Mislim na rokenrol priču, a u normalnoj priči podario mi je sinove koje volim, ženu koju obožavam, snagu da i dalje stojim uspravno posle svih životnih nokauta (sada je 2024. dok ovo pišem, svašta je bilo) i veru! Veru i u Njega i u novi početak.

Izvinite na ovoj digresiji. Idemo punim gasom u 2013. Ups! Umalo vam ne osvetlih moje „ali“. U Jevanđelju po Jovanu 16.12, nailazimo na ove Isusove reči: „Još vam mnogo toga imam reći, ali sad ne možete nositi.“ Mislim da jedna od tih stvari „koje ne možemo nositi“, tj. razumeti i pravilno prihvatiti jeste: zašto je svet stvoren sa toliko gladnih, poniženih i jadnih na jednoj strani i toliko bogatih, bahatih i bezobzirnih na drugoj? I kad to ne razumeš, još manje razumeš zašto bi bio greh bar uštinuti nekom pljačkicom te perverzno bogate kapitaliste koji drugim kapitalistima, isto tako sramotno bogatim, po svojim prodavnicama nude čuke vredne i po nekoliko stotina hiljada evra? A ovi se razmeću, kupuju i pišaju po sirotinji.

Verujem da Bog nema ništa protiv kad onda dođemo mi, klepimo ih za milion, dva, tri, kako kad, i tako se mi popišamo po njima. Mislim, nije sve u lovi, ima nešto i u pravdi. I zato mu se uvek pomolim da prođe sve OK, ali šta god da bude, neka bude po volji Njegovoj. Hajdemo sad u vremeplov!

Nisam vam rekao još jedan razlog za brz povratak – mom mlađem sinu te 2013. bližio se prvi rođendan. Zar nije bilo bolje sačekati, biti kraj oca, napraviti rođendansku feštu pa onda otići? Jeste. Ali već dugo sam kuburio s lovom i nisam smeo ovo da propustim. Kafić nije pravio neku kintu, a pojavila se lane i jedna urgentna akcija na jugu, pa sam ga prodao. Sve šeme koje sam petljao ispadale bi na kraju triper kombinacije. Potrošio sam i vreme i lovu i živci su mi bili na ivici. Ovo je došlo kao letnja kiša, osvežavajuće i životodavajuće (lova je život u neku ruku). U džep bih gurnuo minimum dvesta hiljada somića evrića. I još nešto! Nekako bih ja i sačekao bez obzira na lovu – zna se šta je preče, ali poziv je važio za sad i odmah. Odmah sam i pristupio ubeđen da ću se vratiti kući vrlo brzo.

U Švici me je sačekao beogradski mangup koji me je i pozvao na ovu šljaku. Kada smo preliminarno utvrđivali zadatke, reče da će imati kvalitetnog omladinca ako ne bude on išao sa mnom unutra. Poslao mi je adresu radnje, pa sam na Google Mapsu češljao taj deo grada, a dobio sam i slike iz radnje. Kad sam sve prostudirao, rezultat je govorio da je priča za nas mačiji kašalj iliti luk i voda, tj. pi*kin dim.

Neko bi rekao da mesto nije dobro jer je lokalna murija udaljena stotinjak, do sto pedeset metara. I to poveća stanica. Ali mi smo, da ne kažem ja, uvideli prednost koju je davala blizina jednog parka, a zatim, malo dalje, zgrade univerziteta sa uobičajenom studentskom gužvom. A gužva je, zna se, majka Mara.

Po mojoj proceni biću kući petnaestak dana nakon dolaska u Švicu. Dan-dva trebaće mi da se adaptiram, tri-četiri da potvrdim i utvrdim već viđenu situaciju, pet-šest da se ukaže pravi momenat za napad i posle još dva-tri dana da se vratim. Sve super!

Imao sam već u glavi momka kom ću ponuditi da krene sa mnom kao operater za nabavku potrebnih prevoznih sredstava, od trotineta do kamiona, pa šta ustreba. Nazovem ga sa pitanjem: „Hoćeš li?“, kaže: „Neopozivo DA!“ Bio je stabilan i pouzdan, profi ganjao motore i imao kombinaciju za prelazak preko grane. I to obe. Brzo smo se dogovorili. Rekao mi je šta sme i šta ne sme. Ovo za šta mi je trebao – i sme i hoće. Drugom prilikom bi i više. Ako bi bio potreban, odazvaće se, reče. Momak se zvao Mrle.

Tako smo krenuli na put koji je trebalo da traje petnaestak dana, a za mene je potrajao trideset osam meseci.

Ovde se odlomak završava.

Ostatak priče je u knjizi: Ženeva, Kopenhagen, Beograd, Diseldorf i Nirnberg.

Porudžbina

Izdanje
Broj primeraka
1
Adresa za dostavu

Kontakt
Plaćanje

Karticom plaćate preko Stripe-a. Podatke o kartici ne vidimo i ne čuvamo.